П Р О Г Р А М
ЈУГОСЛОВЕНСКЕ КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ЦРНE ГОРE
I
УВОД
Југословенска комунистичка партија Црне Горе усваја свој програм у вријеме сложених светских и унутрашњих друштвено-економских и политичких превирања и свјетске економске кризе, који се темељи на искуствима међународоног радничког покрета (искуствима социјалних револуција и социјалистичких политичких система), све то утемељено на изворној Марксовој мисли:
"У друштвеној производњи свога живота људи ступају у одређене, нужне односе, независно од њихове воље, односе производње који одговарају одређеном ступњу развитка материјалних производних снага. Цјелокупност тих односа производње сачињава економску структуру друштва, реалну основу на којој се диже правна и политича надградња и којој одговарају одређени облици друштвене свијести. Начин производње материјалног живота условљава процес социјалног, политичког и друштвеног живота уопште. Не одређује свијест људи њихово биће, већ обрнуто, њнхово друштвшо биће одређује њихову свијест. На извјесном ступњу развитка долазе материјалне производне снаге друштва у противрјечност с постојећим односима производње, или, што је само правни израз за то, с односима својине у чијем су оквиру дотле кретале. Из облика развијања производних снага ти се односи претварају у њихове окове. Тада наступа епоха социјалне револуције. С промјеном економске основе врши се спорије или брже преврат читаве огромне надградње. При посматрању оваквих преврата мора се увијек разликовати материјални преврат у економским условима производње, који се да констатовати с тачношћу природних наука, од правних, политичких, религиозних, умјетничких или филозофских, укратко, идеолошких облика у којима људи постају свјесни тога сукоба и борбом га рјешавају. Као што неку индивидуу не оцјењујемо по ономе што он о себи мисли да јесте, тако ни о оваквоj превратноj епохи не можемо стварати суд из њене свијести, већ, напротив, морамо ту свијест да објашњавамо из противрјечности материјалног живота, из постојећих сукоба међу друштвеним производним снагама и односима производње. Никада нека друштвена формација не пропада прије но што буду развијене све производне снаге за које је она довољно пространа, и никада нови, виши односи производње не настају прије но што се материјални услови њихове егзистенције нијесу већ родили у крилу самог старог друштва. Стога човјечанство поставља себи увијек само оне задатке које може да ријеши, јер кад тачније посматрамо, увијек ћемо наћи да се сам задатак рађа само ондје гдје материјални услови за његово рјешење већ постоје или се бар налазе у процесу свога настајања. У општим линијама могу се азијски, афрички, антички, феудални, и савремени буржоаски начин производње означити као прогресивне епохе економске друштвене формације. Буржоаски односи производње су последњи антагонистички облик друштвеног процеса производње, антагонистички не у смислу индивидуалног антагонизма него антагонизма који потиче из друштвених животних услова индивидуа, али у исти мах производне снаге које се развијају у крилу буржоаског друштва стварају материјалне услове за рјешење тога антагонизма. Зато се с том друштвеном формацијом завршава предисторија људског друштва." (К. Маркс: Из Предговора " Прилог критици политичке економије", Култура, Београд, 1969. год.)
Партија полази својим Програмом од становишта да се цјелокупна историја развитка човјечанства кретала кроз сукобе. У крајњем случају побјеђивале су оне снаге које су биле објективни израз законитости кретања друштвених сукоба датог времена. У савременом свијету, епохи социјалне револуције, постоје такође разлике у погледу на темељно теоријско-практично питање: Како доспјети до онога што законитост друштвено развитка нужно доводи, до, социјализма-комунизма, друштва свеукупних слобода и права радних људи?
Једини пут до тога неминовног циља јесте дјеловање комуниста у складу са својим Програмом заснованим на Марксовом учењу прилагођеним савременим условима.
Партија на свом путу ка Програмом постављеном циљу мора да има за савезника радне људе датог историјског тренутка њиховом са свијешћу условљеном степеном развитка производних снага и услова живљења. Успјех на том пут природно законитог развитка друштва једино гарантује Партија са својим Програмом.
Према, томе, Партија ће се у контексту стварних друштвено-политичких догађаја борити свим инструменталним добрима на путу ка Општем добру - социјализму-комунизму, д р у ш т в у без приватног власништва стеченог присвајањем туђега рада израбљивањем човјека од стране човјека, и са свијешћу људи дораслих том друштвеном стању - њим самим створене. У том смислу, Програм Партије у Црној Гори јесте основа начина на путу ка социјалној револуцији са што више инструменталног добра и без злочина, сматрајући праксу коначним судијом правилности теоријских поставки и тумачења повијесних кретања датих овим Програмом.
II
АНАЛИЗА ДРУШТВЕНО - ЕКОНОМСКИХ И ПОЛИТИЧКИХ ОДНОСА У САВРЕМЕНОМ СВИЈЕТУ
Домонополистички капитализам
У периоду слободне конкуренције, капитализам је развио производне снаге и технику производње, али је створио и услове и друштвене снаге које на различите начине све више притискају на њега, заоштравајући унутрашњу противрјечност и тражећи као нужност промјену као система.Одлучујућа снага тих промјена јесте свијест радних људи која као нужност друштвеног кретања тражи и укида досадашњи начин класно-експлоататорског власништва, производње, размјене, расподјеле и одлучиваља о располагању радом.
Снажно развијајући производне снаге друштва, капитализам је извршио индустријску револуцију, научно организовао производњу у границама предузећа, довео до огромног повећања продуктивности рада, развио наци-онално и створио свјетско тржиште. Све већом подјелом рада у националним и међународним размјенама, капита-лизам је проширио друштвени карактер рада вршећи стално подруштвљавање производње, које, међутим, и даље остаје у границама приватног капиталистичког управљања и приватног присвајања друштвеног производа.
Покретачка снага капиталистичке производње јесте п р о ф и т! Приватна капиталистичка својина над средствима за производњу, приватно присвајање, профит као циљ производње и анархичност у развитку капиталистичке привреде долази све више у сукоб с друштвеним карекатером производње, са организацијом производње у цјелини и са општим потребама друштва. Нарочито је дошао у сукоб положај непосредних произвођача, као експлоатисаних најамних радиика, с њиховим све већим значењем у производњи и с њиховим економским и политичким тежњама.
Развитак капитализма је пратио све веће нагомилавање богатства, све већа концентрација и централизација капитала, концентрација економске и политичке моћи у рукама све мањег броја капиталиста, док се на другој страни стварала све многобројнија армија експлоатисаних, што је довело до проширења основних класних супротности и класне борбе у капиталистичком друштву.
У периоду либералног капитализма индустријски развитак се концентрисао углавном у западноевропским земљама и у САД-у, док су друге земље, највећим дијелом биле произвођачи сировина. Индустријски развијеније земље подчиниле су земље - произвођаче сировина и тиме створиле подлогу за свој бржи развитак, кочећи развој осталих дјелова свијета.
На тој основи и у тим супротностима развијао се каииталистички систем, чије су законе настајања и развитка као и неминовност његовог пропадања открили, научно анализирали и објаснили Маркс и Енгелс.
Монополистички капитализам
Монополистички капитализам се јавио на вишем степену развитка производних снага капитализма, на основу концентрације и централизације капитала, као и доминирајућег положаја финансијског капитала.
Монополистички капитализам је организовао производњу на широкој основи, уједињавајући више предузећа једне или неколико грана и привредних области, и даље развијао производњу и њено подруштваљавање. Све већом концентацијом и централизацијом производње, планирање у оквиру предузећа проширује се на планирање у оквиру интереса монопола. У исто вријеме је проширена и повезаност и узајамна зависност свјетске привреде.
У монополистичком капитализму је отпочео и процес стагнације капиталистичког друштва, његовог труљења, неспособност да иде у корак с могућностима даљег развитка производних снага друштва. Тим се уједно проширио процес кризе, дошло је до ратова, до опште кризе капитализма и до његовог убрзаног пропадања као система.
За монополистички капитализам су карактеристични: настанак монопола у развијеним капиталистичким земљама, повезивање монопола на мађународном плану, стварање свјетских монопола, њихова владавина у свјетској привреди и њихов пресудан утицај на свјетску политику и међународне односе. Преовлађујућа улога капиталистичких монопола довела је до империјализма крајем 19. и почетком 20. вијека који и данас траје.
Крупним промјенама које су монополи извршили у економици и друштвеној структури капитализма, нијесу укинуле основне законитости противрјечиости капиталистичког друштва, оне су само добиле нова обличја. Развија се конкурентска борба међу монополима, за монопол и учвршћење њихових положаја, борба у самим монополима, као и против оних који угрожавају њихову позицију. Таква конкуренција добила је нарочито оштре облике на међународној арени у борби за тржиште, за извоз сировина и за сферу утицаја. Још се више проширио јаз између развијених и неразвијених земаља.
Мокополистички капитализам је појачао експлоатацију радних људи и повећао притисак на средњи слој друштва као свога највећег непријатеља и противника с обзиром на његову економску и интелектуалну самосталност и независност. У овој фази капитализма проширио се систем експлоатације других народа уз најгрубље и нејперфидније форме искоришћавања и угњетавања.
Монополистички капитализам је још заоштрио основне противрјечности капитализма и изазвао нове. Даље је развио класне и политичке супротности у појединим земљама и супротности у мађународним односима. Да би савладао унутрашње и спољашње тешкоће, а нарочито супротности између самих империјалистичких земаља и супротности у њиховом односу на колонијалне и зависне земље, монополистички капитализам се све више шири и све непосредније користи механизам државе, што појачава тенденцију срастања врхова монопола и друштвеног апарата.
Монополистички капитализам постаје носилац политичке реакције; он покушава да спријечи развитак друштвене свиjести увођењем перфидно скарадних форми и облика образовно-васпитних планова и програма и сузбијајући утицај јавног демократског мишљења. У земљама с нарочито заоштреним унутрашњим и спољашњим супротностима, најреакционарније снаге монополистичког капитализма пошле су путем ужас-диктатуре да би обезбиједили своје позиције од револуционарних снага, као и своје међународне позиције, повезујући се с друштвено-историјски најназаднијим снагама у неразвијеним земљама.
Борба монополистичког капитализма за нову подјелу и за проширење утицајних сфера, за превласт и доминацију у свијету, довела је и довешће до свјетског рата и масовног уништења људи, друштвених, материјалних и културних добара.
Основна улога државе у функционисању и развитку економике капиталистичког друштва
Неопходности да се односи производње и расподјеле у капитализму мијењају и успостављају све више на бази друштвене интервенције доводи до измијењене и појачане улоге државе у функционисању и развитку економике друштва. Све више јача тенденција државне интервенције у економским кретањима друштва. Држава је принуђена да предузме поједине мјере контроле над приватним капиталом, које, додуше, не задиру у суштину капиталистичког система, али дјелимично ограничавају приватно управљање капиталистичком својином.
Држава узима на себе значајну улогу у привреди развијањем разноврсних нових кредитно-монетарних облика и ширим коришћењем пореског система за регулисање привреде, било непосредно - национализацијом читавих грана индустрије и крупним државним инвестицијама - или ограничавањем управљања привредним капиталом и контролом у расподјели профита и у тој мјери уноси извјесне елементе привредног планирања, а најчешће комбиновањем свих ових мјера.
Као резултат унутрашњег развоја и промјена у капиталистичком систему, свјесног и стихијског притиска радних људи у савременим условима - јача и улога државе на подручју радних и имовииских односа, социјалних права и социјалних служби и других друштвених односа.
Тенденција произвођача да, преко органа најразличитијих карактера и с мањим или већим правима, утиче на управљање предузећима и институцијама управљања привредом у цјелини и ако су у почетном стадију развоја, представља проширење борбе за демократска права радних људи и за руководећу њихову улогу у друштвеном и привредном животу.
Појава регионалних и ширих међународних привредних организација у којима су непосредно ангажоване државе, представљају, нови облик привредне сарадње и интеграције за разлику од раније искључивих активности приватног монопола и других приватнокапиталистичких организација на овом пољу, а с друге стране се користи и као ново средство борбе за успостављање економске и политичке хегемоније јачих и развијених над слабијим и неразвијеним.
Буржоаска држава узима на себе економску функцију на оном степену развитка капитализма када су приватна својина и приватнокапиталистички односи производње постали преуски оквир за нарасле производне снаге, када друштво није више способно да на постојећим основама изађе из кризе и да даље врши друштвену репродукцију и развија производне снаге.
Такве тенденције изражавају настајање снага капитализма да се економски и политички прилагоди потребама развитка производних снага, друштвено-политичким промјенама последњих деценија односно растућем утицају свијести радних људи у националним границама, задржавајући при томе битне елементе капиталистичких односа и друштвених привилегија буржоазије.
Процес везивања врхова монопола с државном управом наставља се и даље. Али, узимајући на себе знатне економске функције, држава и државни апарат добијају своју самосталну економску базу, па на тој основи јача улога државног апарата. Буржоаска држава и државни апарат, у тежњи да стичу своје самосталне функције и да се поставе изнад друштва, настоје не само да још више сузбију самосталну друштвену улогу радних људи, већ и да, не дирајући у саму основу капиталистичког система, ограниче улогу приватног капитала.
Буржоазија, а нарочито њени монополистички врхови, у таквим условима настоје да одрже и развију што већу контролу над цијелим механизмом државе и државног капитализма, да се трајно учврсте као његова основа руководећи и усмјеравајући политичке снаге - ради конзервирања капиталистичких односа и очувања привилегија буржоазије у националним и међународним оквирима. Због тога се појачава тежња разних реакционарних кругова буржоазије капиталистичких монопола и државно-капиталистичке бирократије да у гушењу напредних револуционарних и демократских покрета примијене најперфидније злочиначке и друге антидемократске методе.
Појачана улога државе рађа такође економску и политичку снагу бирократије, која јачајући има тенденцију да се појављује као релативно самосталан друштвени и политички фактор. Уколико је у политичкој борби између буржоазије и радних људи за утицај и позицију у систему државног капитализма постигнута већа равкотежа, утолико се и функција бирократије више осамостаљује, уз тежњу за јачањем и очувањем државнокапиталистичког монопола и друштвених привилегија буржоазије. На таквим се тенденцијама заснива империјалистичка и националистичка идеологија буржоазије, која настоји да државу прикаже као надкласног националног арбитра у друштвеним и економским односима. Уколико је утицај буржоазије јачи, утолико бирократија отвореније служи буржоазији, спроводећи њену рекационарну политику.
Само водећа улога радних људи може да одузме бирократији овакву самосталну друштвену улогу.
Савремени империјалистички хегемонизам
Из државнокапиталистичког монопола расте не само тежња за одржавањем постојећих односа националног угњетавања и колонијалне експлоатације, већ и тенденција ка хегемонији над другим народима и ка свјетској хегемонији. Савремени хегемонизам не изражава само настојања да се одрже остаци класног колонијализма, већ представља преображени облик колонијализма у садашњим условима. Империјалистички хегемонизам се прилагођава формалној независности, односно формалној равноправности народа, како би ове учинио економски и политички зависним од сила које располажу великом концентрацијом економске и политичке снаге. У борби за тај циљ политички представници буржоазије у данашњим условима често се служе и идеолошко-политичким инструментима попут лажне бриге о демократији, слободи, правима човјека, итд., итд... Укидајући или битно ограничавајући на тај начин стварну независност и равноправност народа. Носиоци империјалистичког хегемонизма теже за тим да их претворе у своја економска, политичка и војна упоришта у борби за проширивањем сфере своје хегемоније и овог или оног вида економске ексллоатације. Самим тиме је империјалистички хегемонизам сталан извор опасности од новог свјетског рата. У одређеним условима ова опасност постаје утолико већа уколико се хегемонистичка улога одређене државе или групе држава претвара у снажан међународни систем који дејствује искључиво са позиције силе, и уколико је на подлози државног калитализма буржоазија способна да покрене и организује и друге друштвене снаге ради спровођења своје хегемонистичке унутрашње и спољне политике.
Борба за хегемонију не представља увијек само искључиви интерес буржоазије и државнокапиталистичке бирократије одређене земље или групе земаља. Она у датим услoвима добива и подршку у једној земљи свих радних људи.
Маркс и Енгелс су говорили о друштвеним последицама које настају када буржоазија појединих развијених земаља успијева да дјелове радних људи, па чак и све радне људе, стави у извјесном смислу у повлашћени материјални положај према осталим дјеловима радних људи, односно према радним људима других земаља.
У данашњем времену таква пракса у развијеним земљама капитализма игра огромну улогу.
Ту се ради о могућности да водеће снаге буржоазије на бази екстрапрофита у извјесном смислу "поткупљују" поједине дјелове радних људи и о томе да већа развијеност производних снага и већа продуктивност рада омогућава знатно виши стандард у развијеним земљама него у осталим дјеловима свијета.
Та је пракса непосредни производ привилегованих позиција које држе владајуће снаге развијених земаља у односу на неразвијене земље. Такве привилеговане позиције су поједине земље непосредно или посредно стекле захваљујући колонијалној експоатацији, остајући ван ратних сукоба или одређеној улози у међународној подјели рада, или услијед других повољних историјских услова. Привилеговане позиције су им омогућиле да дуготрајним стицањем екстрапрофита далеко одмакну у развитку производних снага у поређењу с већим дијелом остатка свијета, што им омогућује да задрже ванредно повлашћени положај у својим односима с неразвијеним земљама. На тај начин развијене капиталистичке земље ипак успијевају и сада да више или мање репродукују свој привилеговани положај и с њим везане екстра-профите.
Из свих тих разлога су владајући кругови тих земаља економски и политички више у могућности да удовоље материјалним захтјевима одређених слојева радних људи па чак и њиховим демократским захтјевима, утичући уједно на формирање њихове политичке свијести. На таквим тенденцијама се заснива не само опортунистички однос појединих слојева радних људи према сопственој буржоазији и државно-капиталистичкој бирократији, већ, и њихова повремена подршка империјалистичкој, односно хегемонистичкој политици државних врхова. Виши материјални стандард развијених земаља постаје, према томе, знатним дијелом продукт биједе и зависности неразвијених земаља, а угњетавање, насиље и одсуство демократских права у великом дијелу свијета постаје предуслов и подлога буржоаске демократије и политичког либерализма у малом дијелу развијених земаља.
Иако располаже великом материјалном снагом, савремни капитализам је унутрашње политички слаб и нестабилан.
Борба народа за стварну политичку и економску независност, то јесте за стварну равноправност и самосталност у међународним односима, не укида се него постаје све шира и успјешнија, а хегемонистички притисак, са своје стране, све више доприноси да се та борба повеже с најнапреднијим снагама радних људи. А то значи да је једини пут коначне ликвидације поробљавања и експлоатације - упорна борба радних људи и прогресивних снага у свакој земљи за своје демократске и друштвене захтјеве и за мир и за руководећу друштвену улогу радних људи, као и доследна борба народа за своју независност.
Државни капитализам
У савременом друштву нема чистог државног капитализма, јер се уопште друштвени процеси не испољавају нити се могу испољавати у чистим облицима. Савремени капитализам садржи елементе приватног капитала слободне конкуренције упоредо с монополистичким капиталом и са остацима ситносопственичке производње, док истовремено све јаче долази до изражаја функција државе у својству друштвеног, политичког и посебно екоиомског чиниоца. Уколико се поједине економске функције више преносе с приватног капитала на државу - при чему се и на друге начине ограничавају права приватног капитала - утолико долази више до изражаја притисак нових материјалних и друштвених фактора у привреди на капиталистичке производне односе, фактора који чине успостављање социјалистичких односа још неминовнијим. Тенденције те врсте су одраз сазријевања и јачања "елемената новог друштва, који су се већ развили у њедрима старог буржоаског друштва које се налази у распадању" (Маркс), и пробијају све снажније кроз пукотине калиталистичког друштвеног система, продубљују његову општу кризу и све више јачају, проширујући свијест о неминовности социјалистичког преображаја друштва и о неопходности борбе за такав преображај.
Државни капитализам, према томе, није нека посебна фаза капитализма, већ он, као тенденција, израста у развијеним земљама из монополистичког капитализма, који је постао економски и политички неодржив и који спонтано тражи излаз из кризе путем подржављења одређених економских функција, задржавајући битне карактеристике капиталистичких односа. У том смислу специфични облици државнокапиталистичких односа могу бити као последица напора капитализма да се одржи, тако је то и први корак ка социјализму "природним" путем друштвеног кретања. Да ли ће бити једно или друго - то зависи у првом реду од снага и свијести политичке акције радних људи, то јесте од резултата њене борбе за власт.
Радни људи треба да се чувају од илузија да свако подржављење економских функција у условима капитализма значи у исто вријеме и њихово социјалистичко подруштвљење. Све док је буржоазија одлучујућа снага државне власти, она ће и подржављење економских функција искоришћавати ради одржавања и јачања својих капиталистичких привилегија и политичких позиција. Нема аутоматског прелаза од државног капитализма ка социјализму, ка стварном подруштвљавању средстава за производњу, то јесте онаквог подруштвљавања којим се средства за производњу стављају у службу свију и сваког радног човјека. Тај прелаз може остварити само свјесна политичка акција радних људи, њихова борба за руководећу улогу у механизму власти и њихова спремност и способност да ту улогу употријеби да би стварно измијенили друштвене односе.
Иако државнокапиталистички односи омогућавају да се у капиталистичком друштвеном систему јављају елементи рагулисања и планирања привреде, ипак га то не спасава од опште кризе у којој се као систем налази већ неколико деценија. Иако државни капитализам, за разлику од либералног капитализма, може да у извјесној мјери ограничи стихију тржишта у привредном развоју, тако да то ограничавање и друштвено уплитање, у погледу макар дјелимичног усмјеравања привредног развоја, може да олакша, ублажи и привремено одложи периодичне кризе. Ипак те мјере не спасавају капитализам већ, напротив, указују на потребу радикалне промјене система у цјелини. Управо непрекидно јачање економске и политичке интервенције државе и њена све већа улога у рјешавању крупних унутрашњих и међународних привредних питања, потврђују да је тај систем све дубље у кризи, што ће трајати дужи временски период.
Да би обезбиједио друштвену репродукцију и спасао још одрживе економске и друштвене позиције капитала, државни капитализам је присиљен, прилагођавајући капиталистички систем новим условима, да у исто вријеме поткопа темеље на којима сам почива. Упркос настојањима државних врхова, односо капиталистичке класе, да очува своје позиције, објективни процес развитка јача и развија друштвено-економске предуслове и чиниоце социјализма, објективно убрзава процес претакања капитализма и чини све наизбјежнијим нове политичке побједе радних људи, односно социјалистичких снага. Упркос великој концентрацији власти у рукама државе, такав је систем у суштини и политички и економски рањив. Битне противрјечности и антагонизми капиталистичког система остају и даље: његови економски и друштвени механизми све чешће се показују као немоћни, а сам систем је неупоредиво више но раније осјетљив на притиске народних маса, прије свега радних људи. Економски и друштвени потреси у садашње вријеме неминовно добијају неупоредиво већи политички и друштвени значај него икада раније. Свака крупнија економска борба претвара се у политичку. Сваки крупнији политички сукоб доводи до далекосежних друштвених последица.
У ствари, процеси савременог друштвеног развитка у капиталистичком свијету развијају се у два правца. Екоиомски чиниоци, тежња владајућих снага капитализма да избјегну економску кризу и социјалне политичке потресе, као и сталан свјесни и стихијски притисак радних људи на цијелом фронту друштвених односа - усмјеравају друштво у правцу све већег подруштвљавања појединих друштвених и економских функција и средстава за производњу. У том правцу буржоазија, везана с државнокапиталистичком бирократијом, настоји да одржи што више од својих позиција и својих битних друштвених привилегија, прије свега путем своје одлучујуће контроле над маханизмима државне власти. Најреакционарније снаге ће у будућности тежити да, ради остваривања таквих циљева, у одређеним условима прибјегавају прљавим облицима грубе политичке дикататуре. Насупрот томе, радни људи свјесно и стихијски, најразноврснијим средствима и облицима економске и политичке борбе, врше стално притисак у правцу укидања или ограничавања тих привилегија буржоазије, борећи се за проширивање и убрзавање подруштвљавање економских функција, за извојевање одлучујућих утицаја на институције управљања тим функцијама, за овладавање државном влашћу.
Растући талас државнокапиталистичких тенденција у капиталистичком свијету најодлучније потврђује да човјечанство незадрживо и најразличитијим путевима дубоко улази у еру социјалних револуција, социјализма, када социјализам све више постаје садржина свакодневне праксе цијелог човјечанства. Субјективна покретачка снага тог процеса и даље остаје - радни људи и њихов друштвено-економски интерес, њина свјесна и спонтана борба, најразличитији видови њихове ослобађајуће акције.
III
АНАЛИЗА БОРБЕ ЗА СОЦИАЛИЗАМ У НОВИМ УСЛОВИМА
Друштвено-политичка улога радних људи и њихов утидај на друштвена кретања
Услови организовања и борбе радних људи знатно су се измијенили током последњих деценија и постали сложенији.
Велика концентрација економске и политичке моћи (власти) у буржоаској држави, као и њена интернационална повезаност и стварање наднационалне класе власти отежавају и често чине неефикасним поједина средства и облике борбе радних људи и радничке класе из прошлости. То долази до изражаја особито сада у садашњим условима нестабилног мира и успостављању тзв. новог светског поретка.
У таквој ситуацији свака револуционарна акција радних људи и антиимперијалистичких сиага добива међународни карактер и мобилише најразличитије силе у свијету.
Сем тога у најразвијенијим капиталистичким земљама знатно је појачана и пракса такозваног економског "поткупљивања" дјелова радних људи. Та пракса је основа опортунистичких и реформистичких тенденција код радних људи, која спречава њихово јединство, замагљује њихову свијест и класну солидарност у борби за социјализам, апсолутизира парламентарне облике борбе као једино исправне, запостављајући друга инструментална добра као средство борбе која у одређеним условима и околностима омогућавају већи успјех. У таквим условима владајући врхови успијевају да консолидују и учврсте буржоаско-демократске форме државе и да, за одређену фазу друштвеног развитка усмјере класну борбу на компромис радних људи, путем појединачних реформи и материјалних концесија, уз стварање одговарајућих илузија.
Процеси те врсте заоштравају противрјечности и идеолошку борбу унутар самих радних људи, отежавајући њихово јединство и слабећи њихову револуционарну снагу. Негативне последице су за те снаге утолико теже уколико су ове снаге учаурене, оптерећене догматизмом и секташтвом, уколико не воде довољно рачуна о објективним изворима и карактеру таквих процеса, уколико нијесу способне да облике и методе своје политичке акције прилагоде конкретним условима одређене фазе класне борбе.
Најзад тешкоћу повећава и чињеница што је у досадашњој изградњи социјализма - путем револуционарних покрета - до сада приступала прије свега радничка класа релативно неразвијсних земаља. Отуда гомилањс врло великих тешкоћа у досадашњој социјалистичкој пракси, које су се, између осталога, изражавале у многим негативним појавама и деформацијама у развитку социјализма. Такве су појаве отежавале револуционарни положај радних људи у борби за утицај у масама у капиталистичким земљама.
Сви ти и други слични фактори дејствују као кочница у политичкој акцији и економској борби радних људи, утичу на њихову револуционарну оштрину и, уједно, у већој или мањој мјери, негативно утичу на темпо и развојне облике друштвене изградње.
Па, ипак, све ово утиче на то да у садашњим условима борба радних људи добива све већу ширину и неупоредиво разноврсније облике него што их је имала прошлост. Она представља стално преплитање револуционарних и такозваних "мирних" политичких акција. Oрганизовани радни људи се као, моторна друштвена снага, пробијају напријед у револуционарним и антиимперијалистичким сукобима, као и у парламентарним и другим релативно "мирним", облицима борбе. Док су у ранијим одређеним условима радни људи револуционарним акцијама нарушавали стари систем, дотле, сада, у другачијим условима, они су спремни или принуђени да улазе у компромисе, да прихватају узајамне концесије, да се задовољавају реформама. Принуђени су да помажу старом систему у реформама његовог спаса, као његове смрти и, у рaду продужењу живота.
У савременим условима борбе радних људи, против експлоатације, огромну важност добија њихово сазнање о нужности и растућој снази и друштвеној улози њих самих. Притисак радних људи и самог економског развоја доводи до дјелимичног убрзавања процеса национализације и до разних облика државне контроле над производњом, премда ти процеси само нагризају, али не и мијењају, постојеће друштвене односе. Стављање на дневни ред питања потпуније национализације индустрије, убрзава процес сазнања о ограничености и безперспективности садашњих реформи буржаске демократије на подручју такозване "економске демократије" - говори о порасту једног процеса и коначној кризи буржоаске демократије. У ствари су сва та превирања само одраз чињенице да савремени развој у све оштријој форми поставља питање друштвеног власништва над средствима за производњу, а тим власт у цјелини.
Све заоштренија постаје борба радних људи за учешће радника у управљању у национализованој индустрији. Од успјешног развитка те борбе зависи и степен развитка такозване економске демократије, јачања политичких и друштвених позиција радних људи, смањење улоге бирократије и уочавање суштине савремених технократских тенденција. Капиталистичка класа је приморана да и на том подручју прави мање уступке, покушавајући да разним учешћем радника у управљању привредом улије садржај који неће битно ограничити управљање капиталиста - власника, покушавајући уједно да те уступке користи за слабљење борбе и притиска радних људи Радни људи постају свјесни своје могућности и ограничености досадашњих уступака.
У садашњим условима, у току свакодневне непосредне борбе радних људи и маса за рјешавање питања која се тичу њихових економских интереса и демократиских права -поставља се и такво питање као што су: национализација и други облици подруштвљавања средстава за поризводњу и економских функција, управљање у предузећима и разни видови борбе против бирократизма, развој демократије, положај радних људи у производњи и друштву, учешће и контрола од стране радних људи, радника, потрошача у органима привредног управљања, итд....
Сва та питања су од битног значаја за радне људе у цјелини, као облици борбе за јачање њиховог друштвеног утицаја, за њихово уједињење, за развијање њихове социјалистичке свијести, за власт.
У неразвијеним земљама, рјешавајући фактор, бржег економског и друштвеног напретка настаје сарадњом радних људи са најширим слојевима народа, који су захваћени антиимперијалистичком борбом, као и активна борба радних људи против покушаја да напори слободних народа у циљу савладавања заосталости и економске зависности буду искориштени од стране буржоаских елемената ради сопственог богаћења сопствене економске и политичке афирмације. Те тежње радних људи огледају се и у њиховим захтјевима да добију снажнији утицај на командне позиције у друштву на управљање подржављеним економским функцијама, као и у њиховом отпору покушајима да подржављена средства за производњу поново пређу у приватне руке.
Досадашњи резултати револуционарне борбе радних људи, јачање политичких и економских чинилаца ка социјализму, све већа улога државнокапиталистичких односа у савременом капитализму, рађање нужних претпоставки за социјализам као свјетски систем и други многобројни фактори савременог друштвеног развитка - све то даје и даваће убудуће радним људима више изгледа но раније да у појединим земљама, у одређеним условима, може и средствима релативно "мирне" политчке борбе постати водећа снага у друштву, добити одлучујући утицај у власти и постепено - према објективним условима и својој политичкој снази - обезбиједити настанак и развитак социјализма.
Узајамна зависност различитих облика борбе радних људи
Могућност преласка "мирним" путем у социјализам никако не значи да се радни људи треба да одрекну револуционарних средстава у борби за социјализам када заоштреност унутрашњих супротности и други услови траже управо таква средства, то јест када такав излаз намећу својом политиком реакционарни властодршци. Ако би радни људи подлегли опортунистичким погледима и пракси, онда би се одрекли не само своје сопствене друштвене улоге, већ и досадашњег пута, који им омогућава да и данас може успјешније примјењивати парламентарне и друге сличне методе у борби за освајање руководеће друштвене улоге.
Савремени развитак, кратке, али веома богате и поучне борбе за социјализам показује да су путеви радних људи ка власти и социјализму различити. И, то, различити не само у разним земљама, већ и у разним раздобљима, што зависи од општег односа друштвених снага у свијету и од конкретних материјалних и опште друштвених односа и услова, историјских наслага и политичких тенденција у свакој земљи посебно и, у вези с тим, од снаге конкретног економског и друштвеног положаја и схватања радних људи уопште.
С друге стране, ни у једној земљи се борба за социјализам не води изоловано, одвојено од развитка међународног социјализма уопште. Искуства социјалистичких снага у свакој појединој земљи постаје искуство за све ма колики и какав тај допринос био. Успјеси социјализма у свијету уопште јесу успјеси буржоазије у борби саме са собом на путу ка вјечности из властите сахране.
Преплитање, повезивање и допуњавање свих постојећих облика борбе, напори радних људи и социјалистичких снага да већ остварене социјалистичке односе ослободе од појаве бирократизма у капитализму и да их даље развију - јесте основна карактеристика друштвених збивања у свијету, основна карактеристика данашње борбе за социјализам -комунизам!
Данашње стање радних људи
Суочени са великим задацима и могућностима које им пружају савремени односи друштвених снага, радни људи стоје разједињени. Та разједињеност је настала, прије свега, услијед објективних законитости савременог друштвеног кретања и друштвеног положаја различитих слојева радних људи и као таква она је објективно условљена. Радним људима је потребно бар толико јединства колико га има међу разним фракцијама буржоазије. Дуготрајним искуством буржоазија је научила да проналази - упркос различитим и често дубоким супротним интересима појединих својих фракција - оне основне елементе сарадње који јој омогућавају да постигне јединство у битним питањима својих класних интереса. Радни људи у многим земљама још нијесу стекли такво искуство. Отуда долази до појаве да у врховима појединих дјелова радних људи влада још дубоко несхватање друштвеног значаја борбе за овај или онај вид јединства радних људи и прогресивних снага уопште. Разједињеност, умјесто да опада, све чешће расте. Умјесто да се узјамном подршком разних слојева радних људи у основним питањима социјализма и мира даје отпор притиску антисоцијалистичким снагама, често се слијепим практицизмом, отварају врата радних људи туђим утицајима и интересима, а читави његови дјелови се у разним областима везују за кола реакције.
Партија, сматра, за један од основних задатака водећих организованих снага радних људи - ако оне стварно желе да допринесу свој удио у развитак и ослобођење од зависности и израбљивања -да се, независно од идеолошких разлика, упорно и трајно боре за стварање такве атмосфере и таквих односа међу људима који ће омогућавати разне видове заједиичке акције, узајамне или једностране подршке, затварати врата пред непријатељима и обезбјеђивати све слободније облике социјалистичке борбе мишљења у самом радничком покрету.
Комунисти и друге партије радних људи
Поједини дјелови Партија нијесу у довољној мјери уочили да су се знатно измјенили услови борбе радних људи, нијесу запазили последице савременог односа друштвених снага у свијету и зато увијек нијесу били способни да поставе себи задатке у складу са таквим развојем ствари. Услед таквог заостајања и под утицајем буржоаских снага дошло је до појаве учаурености, па и до изолоације појединих дјелова Партија комуниста, посебно у земљама гдје су објективни услови били неповољни за развитак револуционарног покрета радних људи. Као непосредна последица такве изолације, опет у неким дјеловима Партија, појавила се тенденција ка пасивном исчекивању резултата међународног развитка, што је неке Партије комуниста довело на праг опасности, да престану дјеловати као револуционарна стваралачка снага, покретачки чинилац друштвеног развитка у свим земљама.
На тој основи често израста и беспомоћан однос према опортунистички и реформистички расположеним дјеловима радних људи. И у том погледу преовлађује понекада политичка пасивност исчекивања спољних догађаја, у нади да ће сами догађаји ријешити проблем за Партију комуниста и радне људе. У свакодиевној пракси се то испољава тако што је секташка револуционарна парола прикрила неспособност за акцију и тапкање у мјесту.
Партија комуниста се може афирмисати као најнапреднија руководећа снага радних људи, тиме што ће сагледати цјелокупност социјалистичког процеса, поред све разноврсности његових носилаца и тенденција, и схватити да у разним условима неминовно долазе до изражаја различити фактори. Од тога у највећој мјери зависи како ће њени дјелови у таквом цјеловитом процесу, наћи себи мјесто и. дјеловати као свјесне покретачке снаге. Схватања да Партија комуниста има монопол на сваки вид кретања ка социјализму и да се социјализам изражава само у њој и преко ње - теоријски је неправилан и практично представља веома штетно мишљење.
Велики дио радних људи и других маса, у првом реду у неким високо развијеним земљама капитализма, иду за социјалдемократским и сличним партијама. Зато и стање у тим партијама треба схватити као саставни дио данашњег стања радних људи у цјелини у борби за владање средствима за рад и радом.
За савремену етапу борбе синдикалних организација, карактеристично је то што се синдикати у својим захтјевима више не ограничавају на повећању најамнине и на смањењу радног времена, већ све гласније и одлучније постављају захтјев да учествују и у управљању производњом и у контроли одређених кључних друштвено-економских позиција.
У данашњим оквирима свјетског кретања постоји огромна поцијепаност у оквиру радних људи као јединствене снаге у ослобађању човјека од класне суштине, преко својих партија, покрета, синдиката итд.Савез комуниста Југославије - Комунисти Црне Горе ће се борити за сваки облик могућег јединства у борби за заједничке интересе радних људи и подржаће сваку сарадњу синдикалних партија и других прогресивно-демократских снага, с циљем да та сарадња доприноси заједничком интересу.
Што се тиче питања друштвено-политичког система и организације укупног друштвеног живота у свим сегментима његовог живљељаПартија, стајаће и, стоји,на становишту савременог грађанског мишљења, а то значи: бориће се за грађански устав, и на њему засноване законе и законске прописе као за в а г у која ће м ј е р и т и п р а в и л н о цара и просјака, пријатеља и непријатеља, себе и другога, ружног и лијепог: с обзиром на вертикалну и хоризонталну есенцију субјективног трајања објективном нужношћу.
Партија ће се борити, за то, да суштина егзистенције досегне Појам Добра.
IV
АНАЛИЗА МЕЂУНАРОДНИХ ОДНОСА И СТАВ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ЦРНE ГОРE ПРЕМА ЊИМА
Свијет је данас нешто другачији него што је био јуче. Најреакционарнији кругови капитализма и империјализма још су више појачали планове о организовању агресивног похода против комунизма и социјалистичких земаља у свијету.
Супротност између капиталистичког и социјалистичког система и даље остаје главна супротност у савременим међународним односима: било онога који јесте или онога који јесте али се не жели озваничити с обзиром на степен потребе и свијести људи у најразвијенијим капиталистичко-империјалистичким земљама.
Борба империјализма за хегемонију и даље представља озбиљну опасност у савременом свијету. Неравноправни односи међу државама и народима постоје и даље, а неравноправност економског развитка у појединим дјеловима свијета још се више продубљује. На тој бази израста и политичка неравноправност. Стари колонијални систем свјетске привреде се распао, облици колонијализма се мијењају, али остаје подјела на индустријски развијене метрополе и неразвијене земље-произвођаче сировина. Није ослабила тежње за економском експанзијом и повећањем сопственог богаства неколико "већих" капиталистичких земаља, средствима економске и политичке доминације и потчињавањем свјетских подручја.
На рушевинама старог "класичног" колонијализма ничу форме "неоколонијализма". Користи се економска заосталост, сиромаштво и тешкоће појединих земаља, да би им се економска и политичка зависност наметнула у новом облику. Стварају се нови облици везивања земаља које примају помоћ за земље које дају помоћ. На тој подлози се у новим облицима одржава хегемонија великих капиталистичких земаља у свијету. Борба за ту превласт прилагођава се савременим међународним условима и често се прикрива паролама о хуманизму, о бризи за неразвијена подручја, о несебичној помоћи итд. Борба против новог облика колонијализма, доминације и хегемонизма, неминовна је као и против старог "класичног" колонијализма.
Политика с позиције силе појачава неповјерење, потхрањује разне ратнохушкачке елементе, убрзава наоружање, изазива стварање разних војних и затворених економских пактова, изградњу војних база, стационирање страних трупа на туђим територијама, пораст војних буџета и стављање огромног терета војних и других непродуктивних издатака на леђа радних људи. Одговорност за то данас и пред будућношћу сносиће не само поједини политички кругови или поједини првобитни носиоци такве политике, већ у још већем степену они савремени државници који су упркос захтјевима огромне већине човјечанства која тражи равноправну сарадњу и пријатељство свих народа и општи људски прогрес у миру и безбједности далеко одмакли на том опасном путу продужавају њиме да иду.
Последице свих тих супротности јесте стварање војно-политичких пактова и поновна свеопшта трка у наоружавању, а ти блокови опет сами по себи продубљују економско подвајање свијета; не успостављају се нормалне и неопходне економске везе; поједина подручја се аутархички затварају; врши се покушај да се привредни развитак подреди привременим политичким мотивима. Услијед тога се изванредно сужава слободна размјена добара, и озбиљно кочи развитак производних снага у разним дјеловима свијета, па самим тиме и свјетски привредни развој. Таква економска подијељеност свијета још више заоштрава политичке супротности у међународним односима.
Тенденција да се цио свијет подијели на савезе, заједнице, пактове, уније, ометају идеју коегзистенције, противне су пуној независности и суверености народа и држава. То омета ширу културну и другу сарадњу међу народима, што са своје стране доприноси узајамном неповјерењу и нетрпељивости.
Све док у мађународним односима буде доминирала политика силе, из ње ће израсти и различите форме подјеле свијета, као одраз тенденције агресије, или одбране од таквих тенденција. Тиме се ствара механизам који отежава слободан и независан развитак појединих земаља. Постојање форми савеза и подјела ствара услове који омогућавају реакционарним снагама да , под изговором спољне опасности, гуше унутрашњи напредак у појединим земљама.
У таквим условима и околностима не може се говорити о стабилној мађународној ситуацији.
Борба за учвршћење националне равноправности предствља у данашње вријеме значајан фактор борбе за мир и друштвени пригрес. Таква борба је полазна тачка за све веће зближавање међу народима, за даљи демократски развитак, за процес прогресивног повезивања свих земаља свијета у економском, политичком и културном погледу, Успјешна сарадња и највиши облик разумијевања могу се остварити само међу независним и равноправним народима.
Комунисти у Црној Гори су, свјесни тога да у садашње вријеме, када човјечанство, без обзира на све, тежи све већем уједињавању и све тјешњој сарадњи народа, нема апсолутне независности. Напротив, тежња ка уједињавању свијета, као и тјешња сарадња међу народима води њиховој све већој међузависности. Та међузависност ће се све више остваривати због њихових заједничких интереса, а не услијед натурања воље и интереса било којег издвојеног народа. Зато црногорски комунисти под политичком и економском независношћу подразумијевају такав положај народа или држава и такве односе међу народима који свакоме од њих обезбјеђује да равноправно и добровољно могу примити оне мађународне обавезе које одговарају њиховим сопственим интересима и интересима других народа. Партија, сем тога, подразумијева под независношћу такав положај и такве односе међу народима који онемогућавају било којој нацији или држави да намеће своје интересе и своју вољу другим народима. Борба за економску и политичку независност народа у данашњим условима не значи затварање у националне границе, него, напротив, повезивање, зближавање, и у крајњој линији, спајање народа у јединствену свјетску заједницу, на бази пуне равноправности, услијед сазнања сопствених интереса и такве свјесне оријентације сваког појединца, без обзира на његов језик и специфичност културне структуре земље којој припада.
Борећи се за независност своје земље у економском и политичком смислу Комунисти у Црној Гори не схватају независност у смислу учауривања, подвајања и изолације.
Партија полази од становишта да се односи међу народима и државама требају заснивати на: равноправним основама и међусобном поштовању, без обзира на величину и јачину, економску развијеност, националне, вјерске, политичке, култоролошке, расне и друге различитости. Комунисти се залажу за активну коегзистенцију међу народима и државама свијета.
Савремени развитак показује да се катастрофа новог свјетског рата може избјећи. Базу такве могућности чине промијењени односи између свјетских друштвених и политичких снага, као и буђење и политичка активизација милиона људи широм свијета, који свјесно иступају против свеопште катастрофе какву би представљао нови свјетски рат. Порасло је и сазнање о неизбјежности и потреби мирољубиве коегзистенције међу државама разних система. Постоје реалне могућности пораста улоге Организације уједињених нација у рјешавању међународних спорова и у очувању мира. Та Организација би, упркос свим својим садашњим слабостима, које су резултат утицаја постојећих међународних супротности, - могла постати активан чинилац демократског механмзма који би служио не само сузбијању рата, него и подстицају и унапређивању свестране сарадње међу народима и њиховом зближавању, то јесте све ширем повезивању цијеле људске заједницe.
Партија , сматра, морају се створити потребни услови за постепено разрјешавање спорних међународних питања, разоружања, ослобађање огромних средстава која се троше на наоружање - за привредно и културно подизање свијета, за помоћ недовољно развијеним земљама, за конструктивно мирољубиво такмичење у економском, културном, научном и у другом погледу између држава с различитим друштвеним системима, као и за подизање производних снага друштва на виши степен, уз коришћење свих нових достигнућа науке и технике.
Партија залаже се за политику активне коегзистенције која треба да се заснива на поштовању независности и суверенитета, равноправности, територијалног интегритета и на немијешању у унутрашње ствари других земаља. Активна коегзистенција се једино може остварити у односима измећу држава и народа а не у односима између пактова, и војнополитичких савеза, јер то и не би била коегзистенција већ привремено примирје, које би прикривало опасности од нових сукоба.
Политика активне коегзистенције израз је потребе снажног развитка производних снага. Тај развитак доводи до фактичког повезивања свијета, до тијесне међузависности економика разних земаља и чини рат, као средство рјешавања било каквих проблема и супротности међу државама, бесмисленим с обзиром на неминовну катастрофу којом пријети човјечанству употребом нуклеарног оружја. Оваква политика изражава објективне потребе савременог свијета за најширом привредном и свестраном културном, научном и другом сарадњом. Она одговара савременим економским потребама свјетске привреде као цјелине, чија се стабилизација и даљи развој не могу замислити без равноправности и све шире, нормалне и слободне свјетске економске кооперације на путу општег прогреса свијета. Један од циљева социјализма мора бити привредно јединство свијета, али такво јединство које ће превазилазити класно-империјалистичке облике међународнe подјеле рада, која ће се заснивати на интезивном привредном развоју свих земаља свијета, које ће се темељити на садржајно новим и много интензивнијим односима међу свим националним привредама него што је то био случај у капитализму.
Савремена техника производње и развитка производних снага траже све ширу међусобну везу националне привреде са свјетском. Општи прогрес појединих земаља зависи од слободног мађународног, економског, техничког и научног зближавања и сарадње. Затварање у националне границе, аутархија, као и дискриминациjа коjа потиче из идеолошких или политичких мотива, - супротне су потребама свјетског привредног развитка и наносе штету не само појединим земљама, него и свијету у цјелини.
Из тих разлога економска, општа и регионална уједињавања, уколико су заснована на објективним економским потребама и уколико су настала развијањем равноправне мећународне економске сарадње, могу непосредно или у перспективи допринијети развоју свјетске привреде у правцу њеног уједињења и међусобне помоћи народа у развијању производних снага као и одређеног њиховог усклађивања и усмјеравања. У таквим случајевима регионалне интеграције могу бити степенице на путу ширег свјетског привредног јединства.
Поједини конкретни савремени облици регионалног уједињавања носе у себи и низ негативних обиљежја која им даје савремена подјела свијета, као и утицај империјализма и хегемонизма најјачих капиталистичких држава. Такви утицаји их често претварају у инструменте подјеле свијета, одржавања подјела, па и стављања појединих земаља у полузависни положај. Прогресивни напори на развијању општих регионалних економских уједињавања морају зато нужно бити повезани с борбом против таквих негативних утицаја на таква уједињавања.
Успјешно развијањс мсђународне економске сарадње и интеграције могу се заснивати само на слободном и добровољном повезивању привреде појединих земаља, у складу са њиховим заједничким економским интересима, а на принципу равноправности, демократских односа. Тим путем се обезбеђује бржи пораст производних снага у свијету, уносе се извјесни елементи краткорочног планирања у међународну економску сарадњу, омогућује се смањивање данашњих међународних супротности, стварају се услови за пружање помоћи неразвијеним земљама у интерсу свију и цjелокупне свјетске привреде, стварају се услови за активну коегзистенцију и слободан развитак нација. Развијање економске сарадње на тој основи, без дискриминације, без војне подјеле и ограничености савеза и политичких услова везаних за уске интересе појединих земаља, саставни је дио социјалистичког пута ка развитку свјетске привреде.
Пружање међународне помоћи неразвијеним земљама ради њиховог економског развитка је у интересу и цјелокупне свјетске привреде. Међународна помоћ може служити напретку само ако се даје без икаквих војних и политачких услова и на бази демократских односа међу земљама. Отуда огроман прогресивни значај међународне економске помоћи путем колекгивне међународне акције, а на основу поштовања независности и суверених права заинтересованих народа. Таква би помоћ представљала елемент новога у савременим међународним економским односима. Она је, сем, тога, у садашњим условима једна од најважнијих економских антитеза империјализму, хегемонизму и рату.
С обзиром на социјалистичке принципе спољнополитички став Комунистичке Партије у Црној Гори заснива се на историјским искуствима свих југословенских и других народа међународне заједнице.Свој спољно политички став комунисти у Црној Гори остварују и оствариваће на принципу доследности, јавности и независног заузимања ставова. Политика Партије супротна је егоизму, националистичкој ограничености, ускогрудости затварању у своје границе. Црна Гора добрим дијелом јесте, и треба бити, саставни дио европске и свјетске заједнице и прогресивних снага савременог човјечанства.
У складу са општим принципима Марксовог учења и свога Програма Партија, улагаће напоре у развијању сарадње и добросусједских односа са свим сусједним земљама, без обзира на политичке и друштвене разлике, као и њиховог припадања војнополитичким групацијама. Таква политика одговара интересима народа у овом дијелу свијета и представљаће допринос свјетској безбједности и миру.
У свим сусједним земљама као и у Црној Гори, живе разне народне мањине. Програму Партије туђе је свако угњетавање једног народа од стране другог народа. Сви народи и народне мањине треба да уживају једнака права и дужности. Када се према народним мањинама води правилна политка, када им се обезбеђују демкоратска права и омогућава стварање институција кроз које оне могу осигурати слободан народни, културни, привредни и други развитак као слободни и равноправни грађани земље у којој живе - могу бити један од снажних извора узајамног пријатељства и међудржавне сарадње. Партији је туђа свака помисао на насилно мијењање граница ради рјешавања мањинских питања. Она се залаже за равноправна демократска, културна и економска права мањина у свим земљама.
Партија у свом спољнополитичком опредељењу залаже се за политику активне коегзистенције и превазилажења војнополитичких подјела и груписања по принципу силе, са тежњом да развија могућу активност кроз Уједињене нације, борећи се за њену универзалност доприносећи на тај начин оставривању циљева због којих је ова Организација и основана. Не потцјењујући негативне утицаје међународне ситуације на ту Организацију, као ни њену честу једностраност која је последица тих утицаја. Партија ипак сматра да се упорним радом мирољубивих демократских и антиимперијалистичких снага може постићи да та Организација у већој мјери него до сада послужи као заједнички инструмент тежњи народа ка мађународном зближавању и миру, сарадњи и мирољубивој узајамној помоћи.
V
АНАЛИЗА ЕКОНОМСКО - ПОЛИТИЧКИХ ПРИЛИКА У КОЈИМА ДЈЕЛУЈЕ ЈУГОСЛОВЕНСКА КОМУНИСТИЧКА ПАРТИЈА ЦРНЕ ГОРЕ
Положај радних људи у сада црногорској држави (као и осталим насталим микројугословенским државама) јесте изванредно тежак, утолико прије што инострани капитал и сада настала буржоазија гледају да из назови држава извуку максимални профит.
Акумулирани профит и екстра профит само веома малим дијелом иду на развијање производних снага земље. Страни капитал који доминира у индустрији, износи већи дио својих профита у разним облицима у иностранство, а домаћа новостворена буржоазија значајни дио својих профита троши у непродукгивне сврхе и ангажује их изван.
Новостворена "буржоазија" није способна да заосталу земљу поведе колосијеком бржег економског развоја и да отвори перспективу економског побољшања и напретка.
Црна Гора (ка све југо-државице) са садашњим, може се рећи, полуколонијалним типом економије, с економском емиграцијом у сталном порасту и с продирањем страног капитала под условима изванредно повољним за експлоататоре, постала све економски зависнија. На таквој материјалној основи и на таквим материјалним протмвурјечностима развијају се и политички односи у земљи.
На селу, изузетна уситњеност посједа, општа заосталост и одсуство сваког покушаја буржоазије да ма шта учини за унапређење пољопривреде одузели су сељаку сваку преспекгиву опстанка. Великопартијски и великонационални централизми под разним изговорима и видовима доводи до све већег продубљивања и јаза међу људима. Само радни људи на челу са Партијом, својом борбом и својим радом могу доприносити општем благостању на овим просторима у складу са степеном материјалне производње.
Великонационални и великопартијски централизми (са буржоазијом) у мађусобној борби, траже подршку у иностранству. Унутрашњи сукоби у Црној Гори (као и осталим југо-државицама) су широко отворили врата страном уплитању,свим могућим средствима - од економске инфилтрације и корумпирања политичких врхова, па до грубог политичког притиска и отворених пријетњи.
У борби за утицај на држану политику значајну улогу су играле и играју разне клике као и врхови главних (југословенских) цркава.
У државном апарату зацарила се корупција и поједини његови дјелови су се отворено везивали с буржоаским групацијама и страним капиталом и њиховим економским интересима. Често је расположење маса утицало на државни апарат, те зато није увијек био сигуран ослонац властодршцима. И то је допринијело да владајући кругови спроводе све већу управнополитичку централизацију, што још више продубљује унутрашње противрјечности. Све ово даје погодно тле за активност радних људи у револуционарном преображају услова живота и живљења.
Уска спрега црногорске новостворене буржоазије и водећих мађународних империјалистичких снага одредила је црногорску спољну политику: неспособну да изгради било какву спољнополитичку концепцију ради заштите независности и мира, она је остала објекат политичке игре великих сила, лишена сваке самосталније војно-политичке перспективе која би одговарала елементарним интересима независних народа. Једино у чему је њена спољна политика била доследна - била је усмјерење на акгуелне центре међународне моћи.
VI
ГЛАВНИ И НЕПОСРЕДНИ ЦИЉЕВИ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ЦРНЕ ГОРЕ
Непосредна руководећа улога радних људи у државној власти са комунистичком партијом Црне Горе на челу, била би посебна форма диктатуре пролетаријата, као и свjесна и доследна ориjентација на подруштвљавању основних средстава за производњу, са знањем о постојању свих облика и форми унутрашњих и спољашњих супротности.
Послије свега догођеног на овим просторима и у свијету, у Црној Гори би било нужно извршити национализацију свих основних средстава за производњу у индустрији и транспорту, национализација банка и трговине, као и радикална аграрна реформа. Изградити државну организацију за управљање тим средствима, која се ослања на савјетодавно учешће радни људи у управљању производњом. Увести систем социјалистичког планирања. Прокламовати демократски социјалистички уставни поредак, који одговара конкретном стању друштвених односа и друштвено-економској улози револуционарних социјалистичких снага. Организовати политички и стручни апарат власти. Развити мрежу друштвених организација, заснованих на социјалистичкој друштвеној свијести. Револуционарну водећу улогу Партије у Црној Гори проширити на кључне државне и друштвене позиције.
С обзиром да је земља индустријски и пољоривредно слабо развијена и заостала, радничка каласа малобројна, ситносопственичка стихија јака, капиталистички елементи жилави и упорни; у таквим условима би се наметала потреба сталне снажне интервенције државе политичким средствима и средствима револуционарног притиска на подручју економских односа.
Партија је свјесна да се снага и стабилност социјалистичког друштва не могу обезбиједити искључиво револуционарно-административним средствима. Снага социјализма условљена је првенствено његовом економском неопходношћу, његовом неодвојивом везом с друштвено-економским интересима радних маса и трајним развијањем сазнања о тим основним истинама у свијести радних људи. Трајна прекомјерна употреба револуционарно-административних средстава неизбјежно би заоштрила унутрашње односе, деформисала акцију социјалистичких снага и довела до афирмације бирократизма. Зато, чим престане објективна друштвена потреба за таквом улогом државе, комунисти и све свјесне социјалистичке снаге, као покретачи и носиоци прогресивног развитка, дужни су да појачају своју политичку акцију у правцу стварања и развијања таквих облика демократије који омогућује радним људима и радничкој класи да непосредно у своје руке узимају управљање све ширим подручјем друштвених послова у привреди и другам областима. Само у таквом процесу радни људи могу сами, сваки на своме мјесту, свјесно и спонтано, да се успјешно супростављају притиску економских, политичких и идејних остатака прошлости и да постепено израстају у самосталну и необориву економско-политичку снагу друштва, која средства државне принуде чине мање потребним и која их коначно укида. Све док социјалистичко друштво не постигне такав степен матаријалног развитка и демократске стабилности могуће су озбиљне реакционарне деформације друштвених (социјалистичких) односа.
Из свих тих разлога Партији и свим социјалистичким снагама у земљи намтнуо се најзначајнији циљ: фактора у вођењу економске снаге земље, учвршћење друштвене снаге и руководеће улоге радничке класе, снажније економско повезивање радних људи на селу са социјалистичком привредом.
Неизбјежна концентрација напора на убрзању индустријализације нужно би наметала релативно спорији темпо побољшавања услова живота произвођача, појачавајући у исто вријеме неравномјерност у развитку појединих привредних грана и стварање извјесне нестабилности у робно-новчаним односима. При томе би заостајала пољопривреда, производња робе широке потрошње итд. Питање платног дефицита у економским односима са иностранством постављало би се све оштрије. Све ове појаве имале би привремени пролазни значај, а напори учињени у протеклом периоду створили би материјалну основницу за брже и складније кретање у наредном периоду. У таквим условима морало би се пазити на извјесне негативне појаве у области друштвеног и политичког развитка, као што су: слабљење иницијативе и недовољна контрола радних маса, административни шематизам, срастање Партије с државним апаратом, бирократизам и с њим везане тенденције ка технократизму и етатизму, успостављање одређених економских привилегија итд.
Класно-политичку суштину властиПартија,сматра да може једино бити диктатура пролетаријата, то јест власт специфичног савеза радничке класе, као руководеће друштвене снаге, са осталим радним људима. Под непосредном руководећом улогом радничке класе подразумијевају се такви односи класних и политичких снага у једној земљи у оквиру којих су радничка класа и њене водеће социјалистичке снаге у савезу са осталим радним људима у могућности да мијењају друштвене односе, у складу с њиховим друштвено-економским интересима, и стварно их мијењају.
У данашњим условима у свим југо-државицама, радничка класа је остала без посла у већем дијелу а мањи дио се експлоатише на убрзано бескрупулозан начин, а што је случај и у Црној Гори. Улога радничке класе јесте политички израз чињенице да друштвено-економски интереси непосредних произвођача узети у цјелини као интерес цијеле радничке класе, без обзира на политичку свијест сваког појединачног произвочађа, представља најнапреднији материјални подстицај друштвеном кретању и у приватнокапиталистичкој производњи, и у производњи средствима у друштвеној својини. Напредна улога радничке класе произилази из чињенице да радничка класа не може ослободити себе од експлоатације а да при томе не ослободи и цијело друштво од историјски већ преживјелог капиталистичког система и од сваке експлоатације и угњетавања. Зато радничкла класа нужно мора мијењати не само класну струкгуру друштва, већ и друштвене односе у којима она постоји као класа.
У условима дикатутуре пројетеријата и друштвене својине над средствима за производњу, када дође на власт, радничка класа не може остварити своје сопствене материјалне интересе и своју историјску улогу ако се у исто вријеме не бори и за развитак производних снага, за ослобођење свих стваралачких економских и политичких чинилаца друштва од притиска антисоцијалистичких снага: од ситносопственичке стихије бирократизма и од разних форми изопачивања социјалистичких односа и социјалистичког развитка. У том смислу дикататура пролетеријата јесте сваки онај политички систем прелазног доба у коме непосредни и будући економски и остали интереси радничке класе то јесте произвођачи који раде друштвеним средствима за производњу предсатвљају руководећи принцип цјелокупне његове политике, економске и друштвене активности. То је политкчки систем који "чини само прелаз ка уништењу свих класа и ка бескаласном друштву". (Маркс)
Партија својим програмом предвиђа улогу државе у прелазном периоду од капитализма у комунизам и то тако што треба да буде: инструмент ослобађања социјалистичких снага од капитализма, инструмент одбране њиховог слободног развитака у економским условима који настају на бази подруштваљавања средстава за производњу и инструмент демократског организовања и јачања њихове економске и политичке снаге. Партија треба да се бори против двају, у данашње вријеме подједнако штетних и опасних, тенденција у друштвеном животу: прво, против тенденција анархичког потцјењивања улоге државе, псеудолибералистичког напада на њен социјалистички каракгер и против сваког поткоповања њене политичке снаге у борби с буржоаском контрареволуцијом и друштевном деморализацијом; и друто, против тенденције претварања државе у свеобухватну друштвену снагу, у снагу изнад друштва, која би, у ствари, ликвидирала непосредни друштвени утицај радних људи на политику друштвеног руководтсва, то јесте против сваког етатистичког идолопоклонства.
Партија се бори и бориће се за друштвено политички систем: социјализам-друштвено уређење засновано на подруштвљеним средствима за производњу, у коме друштвеном производњом, управљају удружени непосредни произвођачи, у коме се врши расподјела према принципу "свакоме према раду", и у коме се, под руководством радичке класе, која се као класа и сама мијења, сви друштвени односи постепено ослобађају класних супротности и свих елемената искоришћавања човјека од стране човјека.
Увођење друштвене својине над основним средствима за производњу и управљање друштвеном производњом које би вршили удржени радни људи као произвођачи и као потрошачи - створили би се услови за отклањање анархије у производњи и периодичних економских криза, појава у капитализму неизбјежних. Нестало би основних унутрашњих противрјечности својствене капитализму, које у капитализму онемогућавају планирање. Нестала би основна сврха капиталистичке производње: стицање профита и акумулирање капитала, а цјелокупна производња би се организовала непосредно према потребама људи. У оваквим друштвеним односима привредни систем би се заснивао на планском усмјеравању привредног развитка и робног карактера привреде, који је израз садашњег ступња развитка производних снага, а што би са развитком производних снага и социјалистичких друштвених односа превазилазило робни карактер производње. Економска садржина планирања састојала би се у свјесно органзованој подјели друштваног рада, регулисаној према циљевима економске политике социјалистичког друштва. Планирање привреде је непоходан чинилац развитка социјалистичког друштва. Релативно слободно и уједно контролисано, тржиште треба да је један од инструмената друштвеног планирања и економске политике.
VII
СТАВОВИ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ЦРНЕ ГОРЕ О ПИТАЊИМА ПОЛИТИЧКОГ СИСТЕМА ВЛАСТИ РАДНОГ НАРОДА И СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ ДЕМОКРАТИЈЕ
Комунистичка партија у Црној Гори, с обзиром на постављене циљеве, сматра, да је развој социјалистичке демократије - специфични облик друштвених и политичких односа у условима социјалистичке изградње - нужан историјски процес у прелазу капитализма у социјализам, односно комунизам. При чему се социјалистичка демократија разликује од буржоаске, узимајући од ње све историјске позитивне тековина, с обзиром на облике својине. Капиталистичка демократија заснована на приватној својини и експлоатацији, прилагођава се тим односима: правима и интересима, потребама слободне акције капиталистичког власника. Социјалистичка демократија представља политички оквир таквих друштвених односа који настају и развијају се на друштвеној својини над средствима за производњу, па се и њени облици требају прилагођавати правима, интересима и потребама слободне акције носилаца и фактора социјалистичког друштвеног кретања. Социјалистичка демократија је нужно масовна и непосредна демократија, за разлику од буржоаске демократије која и по својој теорији и пракси, јесте и остаје посредна и посредничка демократија, стварна власт "елите" партијских врхова. Буржоаска демократија је релативно затворена, за разлику од социјалистичке као демократије "од свих за све", као пуни систем слободног друштвеног самоуправљања: оличеног у савјетима и самоуправним организацијама произвођача, управљању радног народа у основним ћелијама друштвеног уређења, у општини. као најразичитијим видовима друштвеног управљања путем органа у којима учествују заинтересовани грађани и организације.
Партија је такав облик социјалистичке демократије који ће у све већој мјери гарантовати људској личности независност и слободу у изражавању мисли, вјерских и личнх увјерења, у формирању удружења ради задовољења разних економских, политичких, социјалних и културних, стручних, научних, спорстких и других интереса, у заштити неприкосновености и интегритета људског достојанства и људске личности. На основу датих принципа грађанима би се обезбиједила пуна равноправност пред законом и пред судом, и онемогућене било какве националне, вјерске, расне и друге дискриминације.
Партија сматра да са настанком социјалистичке демократије настаје и нова организација државне власти, у својој структури, и по свом положају и улози у друштву. Државни управни апарат треба да буде инструмент социјалистичког друштва, а не власт над њим. На друштвеном управном апарату лежали би веома значајни друштвени задаци. Без читавог низа извјесних регулативних, контролних и заштитних функција државне управе било би немогуће замислити нормалан живот друштва и неометан развитак политичког и економског система.
Партија у оквиру социјалистичке демократије поставаља и питања:
а) Национална политика - тако што сматра, да цјелокупни политички и друштвени систем треба свим народима и народним мањинама обезбиједити равноправан положај и право у одлучивању својом судбином.
б) Привредна политика - стална брига за потребе човјека, стално побољшање материјалних и културних услова живота и рада радних људи. Да би се то постигло треба непрекидно развијати производне снаге друштва и подизати продуктивност рада. Само сталним повећањем производње материјалних добара могуће је обезбиједити и стабилно побољшати животне услове радних људи, што са своје стране представља битан услов и елемент подстрекавања развоја производних снага и повећања продуктивности рада.
в) Пољопривредне политике - убрзан развој могућ је само на бази савремене технике и научне организације производње. То би захтијевало одговарајућа улагања друштвених средстава на оним подручјима развитка пољопривреде гдје је могућно брзо и темељно савладавање стихије и обезбјеђивање високе производње уз остваривање циљева социјалистичког преображаја села. Свака перспектива унапређења пољопривреде кроз
капиталистички развој и богаћење једног дијела пољопривредних произвођача на рачун других - било би економски и политички онемогућено.
капиталистички развој и богаћење једног дијела пољопривредних произвођача на рачун других - било би економски и политички онемогућено.
г) Социјалне политике - брига за радног човјека, за породицу, за њихове свакодневне потребе и задовољење, за њихов одмор и забаву итд.; у том смислу читава стамбена и комунална политика треба да буде прожета духом социјалистичке социјалне политике. Обезбјеђивање сваком члану заједнице таквих услова живота и рада који ће очувати његово физичко и психичко здравље, здравствена заштита и помоћ за спречавање болести и бесплатно лијечење обољелих. Омогућавање сваком радном човјеку да учествује у друштвеном животу и раду рјешавајући социјалне проблеме. Помоћ одређеним категоријама лица, а и појединцима, када се због несреће, болести, инвалидности, дефекгности, старости или малољетства, због спољних а понекад и унутрашњих узрока налазе у посебно неповољном положају, социјална заштита оваквих лица треба, поред материјалног обезбјеђења, да им прије свега омогући укључивање у друштвени живот и производни рад бесплатним школовањем и стручном обуком, систематском рехабилитацијом и преквалификацијом, социјалном адаптацијом, све више прилазећи рјешавању тешкоћа и задовољавању потреба сваке поједине личности, било да она проистче из објективних услова живота или из психичке или физичке конституције појединца. Увођење социјалног осигурања за циjело становништво, са постепеним увођењем социјалног осигурања на селу.
Положај породице је једно од централних питања Програма у оквиру социјалне политике; укидање патријахалног брачног и породичног законодавства, увођење друштвене заштите и помоћи породици, стварање материјалних и других услова за економско осмастаљивање жена, развијање разних установа за помоћ породици у његовању и васпитању дјеце, стварање друштвене техничке базе домаћинства и тиме ослобађање породице од притиска заосталих навика класног - у социјалистичком друштву даће се нова подлога брачним и породичним односима, новом моралу у личним односима, враћању човјека његовој правој људској природи, без искоришћавања и понижавања другога; без приватновласничког друштва са принудом, као и друштвених предрасуда које се с њим повезују радни људи слободно заснивају свој брачни и породични живот на међусобној љубави, другарству и поштовању и на љубави према дјеци. У рјешавању социјалних и породичних проблема нужно је оснивање социјалннх служби и савјетовалишта са стручним кадровима социјалних радника.
д) Просвјетне, научне и културне политике -подизању нивоа основног савременог васпитања и образовања свих становника у циљу мијењања квалификационе структуре становништва, оспособљавању грађана за одговорне функције друштвеног управљања и уопште стварању услова за културнији и богатији лични живот грађана; обезбјеђивању једнаких могућности сваком младом човјеку да се опредјељује у избору свог животног позива и да према својим способностима и интересовањима обавља бесплатно школовање и употпуњује своја знања до највишег степена; постепеном смањивању јаза између умног и физичког рада, наслијеђеног из класног друштва. Према томе, Савез комуниста Југославије-Комунисти Црне Горе сматра да би основни циљеви образовања и васпитања били: развијање стваралачког-односа младе генерације према будућем позиву и према раду уопште; развијање социјалистичке друштвене свијести и оспособљавање омладине за учешће у друштвеном животу земље, у органима друштвеног управљања и самоуправљања; упознавање и усвајање достигнућа наших народа и цјелокупног човјечанства на разним подручјима социјалног, научног, техничког, умјетничког и осталог културног стваралаштва; развијање духа братства и јединства јужнословенских балканских, и других народа; развијање интернационализма, духа међународне солидарнсоти радних људи, као и идеје равноправности и зближења свих народа у интересу мира и напретка у свијету; усвајање основа научног, материјалистичког погледа на свијет; развијање свестране, активистичке личности са интелектуалним и моралним особинама грађанина социјалистичке заједнице; побољшање физичког здравља, нарочито развијањем физичке културе и тјелесног васпитања, као и услова за нормалан стваралачки живот.
Комунисти непоколебљиво стоје при ставу, да се друштвени проблеми младих (дрога, девијантност понашања и сл.) не могу превазилазити пропагандним и вербалистичком препедевтиком разних добротворних хуманистичких организација, него организовањем разних активности у којима ће они показати пуну иницијативу, елан и стварати добра значајна за личну и ширу друштвену употребу - поред редовног рада у школовању и радним организацијама на радним мјестима производње, потребно је организовати добровољан квалитетан друштвени рад праћен забавно-културним активностима; тиме се обезбјеђује социјализација младих на већем нивоу и знатно доприноси васпитању за здрав и продуктиван друштвени живот.
Комунистичка партија у Црној Гори усмјерава своје напоре ка роме да умјетност и култура уопште постану збиљска својина народа, да културно стваралаштво добије масовну подлогу, како у правцу усвајања културних тековина тако, прије свега, и у правцу подстицања културно-умјетничких дјелатности и иницијативе најширих народних маса.
VIII
ДРУШТВЕНА УЛОГА И ИДЕЈНЕ ОСНОВЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ЦРНЕ ГОРЕ
Комунистичка партија у Црној Гори је идејни настављач Комунистичке партије Југославије и касније Савеза комуниста Југославије, ослањајући се и надовезујући на њене револуционарне и марксистичке традиције и искуства.
Партија је вјеран израз интереса и тежње радничке класе, који одговарају и објективним интересима свих осталих радних слојева у Црној Гори и шире.
Водећа друштвена улога, и Партија радничке класе, заснива се на чињеници да је њен класни интерес истовјетан с интересима општечовјечанског напретка, да, као такав, представља главну покретачку снагу најнапреднијих друштвених кретања.
Јединство погледа на основне унутрашњополитичке и спољнополитичке проблеме, на битна питања борбе за социјализам неоходан је услов јединства воље и акције комуниста. Приципи демократског централизма јесу израз и најадекватнији организациони услов идеолошког и акционог јединства Партије. Демократски централизам подразумјева борбу мишљења у партији, уз обавезно прихватње закључака и предузимање акције на основу свестране размјене мишљења и одлуке већине. Доследно сапровођење принципа демократског центарализма доприноси најбољем избору партијских кадрова, мобилише комунисте против бирократизма, технократизма а исто тако и против појава малограђанског анархизма.
Комунисти ће и даље остати авангардна снага социјалистичког кретања у нашој стварности, повјеравајући у пракси правилност своје политике и својих акција, проучавајући резултате те праксе, који увијек неизбјежно садрже и елементе непредвидивог, па тиме и стихијског. Комунисти ће у савладавању негативне стихије постизати утолико веће успјехе уколико се у својој практичној дјелатности буду више ослањали на проучавање социјалистичке теорије и праксе на свим подручјима гдје се развија борба за социјализам, уколико се више буду придржавали научних тековина напредне научне мисли у цјелини и уколико сами буду доприносили њеном даљем развијању.
Основни принцип којим се Партија руководи у свом раду, није командовање, већ развијање активности и иницијативе грађана, као и пружање личног примјера чланова Партије у извршавања задатака на путу ка социјализму - комунизму - развоју нових бескласних односа међу људима Друштвена улога Партије не смије бити супериорна, од народа одвојене елите већ равноправни дио радних маса; комунисти теоријски предњаче осталој маси пролетаријата разумијевањем услова, тока и општих резулата пролетерског покрета" (Маркс). Свако заостајање за свијешћу маса и неспособност да се уоче и искористе материјални услови, ометају организацију комуниста да врши улогу свјесног субјективног чиниоца бескласног развитка, као што сметњу представљају и истрчавања испред материјалних могућности и свијести маса, односно заузимање таквих позиција и ставова који не одговарају реалним условима у материјалној производњи и морално-психолошком стању радних људи. Партија ће се упорно залагати да се ове двије крајности и слабости отклоне, а такву ће политику она водити и у будућности. Само реалистичка политика може бити и служити социјализму-комунизму; она спаја мисао са праксом, ријеч са дјелом, тежњу са могућношћу. политика креће ка социјализму-комунизму; јер се остварује уз све шире и потпуније учешће разних људи, чиме се усклађују општи и појединачни интереси.
Таквом политиком и таквим створеним друштвеним условима под руководством Партије, ослобађаће се и расти свијест човјека, грађанина, развијаће се хумани односи према људима и међу људима, оствариваће се социјалистичко-комунистички хуманизам; појам слободе добиће конкретну садржину и конкретно остварење, за разлику од апстрактне, капиталистичким односима условљене и тиме ограничене, слободе у буржоаском друштву; оствариваће се услови за пажљив однос према сваком појединцу и укупној друштвеној стварности - њиховом свестраном развитку са развитком материјалне производње и друштвене свијести.
IX
ЈУГОСЛАВИЈА И ЈУГОСЛОВЕНСТВО
Југославија је настала из вјековне тежње истих и сродних народа да се уједињењем ослободе физичког и духовног ропства и стране доминације. Из те тежње развило се југословенство као патриотска и духовна тежња, прво, културног па онда економског и свеукупног развоја и еманципације југословенских народа.
Уједињење је било неминовност, а принципи на којима је извршено промашај. Тек у НОБ-у и социјалистичкој револуцији ријешени су настали проблеми и успоставњена југословенска заједница федеративног карактера у којој су, по најбољим европским и светским искуствима нашли своје мјесто сви народи који живе у Југославији без обзира на етничко и вјерско искуство и историјску прошлост.
То рјешење је битно опредељење од којег ће полазити садашње и будуће генерације комуниста у борби за успостављање социјализма на југословенским просторима.
Југославију као социјалну и социјалистичку заједницу разбијали су и разбили националисти из редова свих наших мањинских и већинских народа и народности, клеронационалисти, властољубци, појединци и групе којима није одговарао економски развој којим се обезбјеђује стандард и еманципација свих радних слојева и развој самоуправљања као најдемократскијег облика власти.
Разбијање Југославије је потпомогнуто од стране капиталистичких земаља које су свој развој обезбједиле на колонијализму и подчињавању других народа, у спрези вјерских међународних центара са унутрашњим вјерским етноцентризмом и национализмом. Због тога комунисти своју борбу усмјеравају на потпуном одвајању цркве и религије од државе и политике и на беспоштедну борбу са национализмом.
Комунисти се не мирe са садашњим стањем и увјерени су да ће, у савезу са прогресивним снагама на просторима бивше Југославије, моћи да се изборе за обнову југословенске заједнице федеративног и социјалистичког карактера. Њима не одговара садашњи сепаратизам, капиталистички поредак у којем су угрожене или се угрожавају цивилизацијеске тековине социјализма-комунизма.
Садашње решење државне заједнице Србија и Црна Гора (а што може бити основа за заједништво и других југословнеских народа) и њи, комунисти прихватају као заједницу у којеј могу лакше остварити повезивање и акционо јединство комуниста и социјалистичких снага на простору Србије и Црне Горе. Тиме се могу створити претпоставке за праведне европске и друге интеграције под окриљем Уједињених нација. Искуство послије такозване "антибирократске револуције" и увођење транзиције је погибељно. Дошло је до потпуне ликвидације економске основе социјализма, до потпуног осиромашења и пролетаризације радних маса на просторима бивше Југославије.
x
ГЛАВНИ И НЕПОСРЕДНИ ЗАДАЦИ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ЦРНЕ ГОРЕ
На основу свега реченог у Програму, непосредни задатак Партије комуниста у Црној Гори и сваког комунисте појединачно јесте:
- учешће у политичком животу вишестраначког капиталистичког друштва у земљи посредством утицаја на формирање политичке воље грађана у циљу освајања истинске политичке власти радничке класе и народа,
- формирање друштвеног мњења, агитација и пропаганда према радничкој класи и грађанима Црне Горе, тумачење Програма и других партијских докуменатакако би партијска друштвена опредељења постала истински и народна,
-учвршћивање позиције Партије у хоризонталној и вертикалнојструктури капиталистичког друштва, политичка едукација грађана,
- учешће и борба за освајање власти у условима вишестраначја, у парламентима и органима власти капиталистичког система с обзиром на постављени циљ, не губећи из вида и друге облике борбе инструменталним добрима с обзиром на погодан тренутак времена,
- ширење и јачање мреже организованостиПартије комуниста у Црној Гори,
- стварање материјалних и финансијских претпоставки за рад Партије њених органа и појединаца предвиђених Статутом Партије као и њиховом свестраном развитку са развитком материјалне производње и друштвене свијести.
-самоуправни социјализам са друштвеном својином над средствима за производњу,
-бескласно комунистичко друштво,
-Југославију у авнојевским границама,
-братство и јединство као принцип једнакости, толеранције, заједништва и солидарности међу грађанима без обзира на нјихову националну, расну или вјерску припадност,
-мир и несврстану спољну политику,
-посао за све, без експлоатације и најамништва,
-да ствараоци одлучују о вишку вриједности и карактеру социјалистичких друштвених односа,
-бесплатну здравствену заштиту,
-бесплатно школовање на свим нивоима,
-правну и праведну државу,
-конфискацију имовине ратним и мирнодопским профитерима,
-одвајање цркве од државе,
-уједињење свих комунистичких и радничких партија у јединствену партију и чврсту сарадњу са међународним комунистичким и радничким покретом,
-обнову радничкогф покрета, педсводећи раднике о организовању штрајкова и других протеста везаних за политичке и социјалне неправде,
-остваривање права на рад, управљање средствима за рад и друга права радних људи и грађана.
Комунисти су свјесни да је пред њима тежак и напоран период борбе да поврате вјеру народу у могућност заједничке еманципације човјека као човјека, али и сигурни да ће то истрајним радом остварити.
Подгорица _______________ Предсједник Централног
комитета
_____________________